КРИТИЧКИ ОСВРТИ
Једно младо песништво које на запањујући начин спаја апстрактно с конкретним. То чини на један суверен, сигуран и магистралан начин. Метафоре му отуд звуче као ударци у гонг, а то су слике пред којима остајете отворених уста, отворених груди, црева и душе. И само он следећом песмом може да их све затвори. Да би вас поново растворио.
Оскар Давичо, 1984.
Постоје две врсте читалаца: једни који воле да у књизи нађу оно што су очекивали од ње, и други који воле да сваки пут буду поново изненађени. За ове друге покушава да пише Петру Крду своју поезију. Тај камерни песнички глас црпи снагу из две књижевне баштине: румунске и српске, а одржава се на ивици висине захваљујући изневереним очекивањима. Уз то, он зна, тај глас, где је место данас поезији у свету. Зна да она није свемоћна као у време романтизма. Он дакле води рачуна о промењеном свету данашњице, који ће сутра бити још више измењен но што је данас. Измењен брже но икад раније.
Милорад Павић
Његова ерудиција није нападно организован излет. Напротив, она има привид сталности, тихог ћутања, заборава из кога наједном, попут отока самосвести ничу слике виђене час левим час десним оком. И управо те речи Бројгелових слепаца које виде изнутра, неутажене жедне, свемислеће, један су од битних симбола ове лирике.
(…) од Њутна до Панонске низије, коју као уосталом и све личне, за њега тако битне именице, исписује малим почетним словима, песник настоји да сугерише једно путовање без мере, али у истовремености која подразумева и континуитет, ново, препорођено трајање.
Овидије и Бабељ, све сами изгнаници и уклети песници, населили су нашу и још понеку, уобразиљу апсолутном неизвесношћу, претњом која је убитачна, драстична, догматизам без поговора. О томе такође пева Крду чије прво слово (А), значајно истурено, долази између веверица и шумског светог дрвета. Тако се реч по реч склапа та наша немушта и непрепознатљива судбина. Питање избора се, канда и не поставља.
Драшко Ређеп, 1994
Петру Крду сместа доказује парадоксалност исказа као темељ песничке визије (времена, простора и смисла) који гаји, али и чињеницу да његово песништво није слепи одблесак инспирације, него једна врста егзотичног меланжа – од инспиративног слепила и рационалног коректива сумње, а како време протиче, све више егзистенцијалног страха. Наиме, ма колико се неком читаоцу могло причинити да је Крдуов пост-над-нео–надреализам одсутан из историје и посвећен интими односно језику као варничењу које пали ватру лирике, “Саучесништво“ прати оно што се збива код нас и шаље читаоцу одблеске једне раздробљене и временом све опакије стварности. “Ја вичем за собом као облак за кишом“, каже на почетку свог певања Крду, понављајући на тај начин идеју стиха “Сам далеко од себе“, али се од тог временски удаљеног момента стално, у дивергентним таласима, алузија приближава и себи и нама, пратећи општу социјалну револуцију, као сведок и саучесник.
Под притиском прљаве и трагичне историје на крају 1991. године, Крду ће у песми „Балканска курва“, записати и стихове “Ово је извештај о плодној години / без сумње години у којој се / трагично претворило у гротескно / а лепо у веома ружно“, указујући и на осетљивост и на проницљивост своје ауторске визије савременог доба…
Крдуова поезија је, наиме, колико атрактивна авантура именовања, толико и метафизичка пројекција емоција, оркестрирана са одговарајућим осећајем за ритам.
Васа Павковић о књизи “Саучесништво“, 2004
Претходна збирка песама на српском језику овога песника, “У цркви Троја“, примљена је као антиратни крик, један од првих током протеклих злосрећних година. И у песмама у вашим рукама још одјекује тај поетски обликовани крик, али донекле меланхоличнији, са искуством новоизнађених љубави и страсти као уточиштем. Тада пуном снагом осећамо колико поетски став према свету може бити племенити став и у којој мери гарантује достојанство нашег опстанка у свету у коме се ради на катастрофи. Понекад нам се чини да је Крду песник који двапут пише своје песме, и то не само зато што се оне појављују и на румунском и на српском језику, него што су изнутра двапут проживљене, што у њиховим фигурама увек делују најмање две могућности, два пута. Пут дана и пут ноћи. Пут непресушне ведрине и пут тамне клонулости.
С једне стране експлозија надреалистичких слика и узнемирујућих метафора, али с друге, и у исти мах дубока сета која штеди на језику и тражи реч, једину кадру да рекне све. Двострукост песама Петру Крдуа је попут распећа, подједнако за писца и за читаоца. Ту постоји ритам у ритму. А за муке тог особеног распећа, спасење је опет тамо где се распињање изриче, у самим песмама. “Љубичасто мастило“ је лековито дело, и настаје једном и никада више, па чак и када се његово обећање вечно обнавља.
Јовица Аћин о књизи „Љубичасто мастило“
Лишена сваке реторике, састављена искључиво од „моралних“ изсказаних сарказмом који је скоро цинизам, немилосрдна у чистом записивању демонија. Лирско достигнуће је у песниковој способности да све демаскира не предајући се притом, ниједној идеологији; лирско ја говори, превасходно, у име човечности и зато је његово ламентирање, потпуно очишћено од сентиментализма, веома потресно. У једној оваквој песми, антипоезија твори поезију од онога што је традиционално песништво избегавало да чини: од лирске хладноће одређених констатација које крваре густом крвљу као ране савремене историје. Иначе, алузије на социо-политичке прилике наших дана не изостају у песмама Петру Крдуа
Креативност антипоезије Петру Крдуа састоји се из храбрости да пљуне у лице традиционалној лепоти стиха, да се искаже без риме, попут живог бића који кратко удара, да је примора да се не плаши сарказма, цинизма, вулгарности, оскрнављења; другим речима, да својим изразом створи свет који је исто тако жигосан, гротескан, немилосрдан, као постојање на које се односи, временски одређено или не… Петру Крду је прворазредан песник: он негује изражајност румунског језика ван граница земље, служећи се, притом, најмодернијим средствима европске лирике данас.
Штефан Ауг. Дојнаш
Крдуов свет је збиља необичан, бизаран, чак надреалан, али попут Кафкиног света, поседује сопствени raison d’étre. Упркос фрагментираности и нелогичном повезивању које намеће језик, слике овог света остају блиске препознатљивој стварности свакодневнице која нас окружује. Оно што нам „У цркви Троја“ показује, то је да песников експеримент у подручју надреалног не представља антимиметичко усмерење, већ покушај да створи услове који би асоцијацијама дали више језичке и опажајне слободе, чиме се установљава једна мимеза изненађења у препознатљивом окружењу.
Николае Бабутс
Поезија Петруа Крдуа је толико нова за мој начин постојања, и ја јој се чудим својим оком, оком детета које је први пут видело не храст, него војника обешеног о његову грану. Започео сам свој говор ватреним речима, јер не постоји већа радост од оне да поздравиш другог песника који ће са тебе да скине део бремена твоје сопствене осећајности, присвојећи је како би ти омогућио да будеш слободан и светован. Када имам срећу да наиђем на таквог младог песника, захваљујем божанству што ми није препустио сав посао већ га поделио и деци. Стихови Петру Крдуа имају нарочиту свежину, коју ћеш и сам осетити, читаоче, али имају и преламање у себе попут ока пужа на врху рога дотакнутог прстом реалности.
Загрлићу га својим најлепшим стихом што је моја песничка слава забележила: “Моја туга слуша нерођене псе / како лају на нерођене људе“. Завршавам говор отворивши душу и мисао.
Никита Станеску
Пјесник каже:
Један се човек чује у загрљају стварности
осуђен да говори срцем
(„Логос и постојање“)
И, ево, можда смо на трагу скривеног, онога што Крду настоји прикрити пред очима које не виде и не желе угледати ишта друго до копију властите пустиње. Није ли тај човјек који говори срцем, тај који се предао ријечима, јер оне су срце свијета поезије, могао једино тако и урадити; изложити се скривајући свој говор, своје срце које би иначе било згажено? Никако нисмо на трагу трагичног пјесника који броји зрна своје самоће и одвраћа поглед од свијета. Овдје је то дјелатно заваравање, замка која смјера најбоље: изгубите се ви који сте изгубили сваку наду! Маргина поезије је и за оне који настоје свијет схватити срцем. Немојте мене хватати за ријеч! Ако желите провјерити, читајте пјесме Петра Крдуа, оне за вас спремају замке и одговоре, утјеху и казну.
Бранимир Бошњак
Прочитао сам ову збирку са растућим одушевљењем према остварењу овог младог песника. Она има ону отвореност, ону нон-екслузивност коју сам толико ценио у поезији прве значајне генерације послератних источноевропских писаца. Присутни су: свестрани смисао, свест целокупне традиционалне проблематике, широки културни контекст, филозофи: Сократ, Цицерон, Еразмо, Декарт, Ниче, Кјеркегор, многи писци од Овидија до Мишиме, предвођени славним Кафком, сликари: Каравађо, Веласкез, Делакроа, Арп, нарочито карневалски Бројгел. Балкански митови се придружују оним библијским. Језик је, у најкњижевнијем смислу, актуелизован. Историјско и савремено су равноправни, доведени у исту аксиолошку раван: исто важи и за телесно и интелектуално („Песник објашњава ситуацију из доњих удова / песме“). Раздаљине су поништене („Почињу нове сеобе народа / јерусалим се сели у цариград“).
Ово је поезија која утиче на многе различите нивое нашег бића, управо зато што је и сама била пријемчива за тако разнолике утицаје. Препознајемо себе у њој, своје страхове и своје безизлазе. Обраћа нам се али не да би нас застрашила или „наметала „истине“. Нити је сам песник скрхан патосом или ако хоћете, трагиком сопственог положаја. Лудизам, хумор, иронија, интегрални су део његове уметности, потврда егзистенцијалног одбијања да се буде скрхан. Чини ми се да је Петру Крду оно што би се могло назвати древном душом.
Даниел Вајсборт
Ако кажем да су најчешћи мотиви ове поезије разна духовна стања човекова, затим, љубав, еротика, природа са бројним елементима, пародирање митова као и сопствена искуства (сећања, снови), мотив егзила, онда бисмо ову песничку књигу свели на једну од бројних песничких творевина нашег времена. Међутим, ово је по начину обраде поменутих мотива необично, ретко, драгоцено поетско дело, иако добро ослоњене на надреалистичко искуство, скоро да нема песме која подсећа, ни садржајем, ни изразом, на неке – познате претходнике. Оригиналне метафоре осветљавају неочекиване и благим тоном обојене песничке слике, а удари рефрена, као у посмртним маршевима, дају озбиљност и смирену свечаност поетском говору.
„Рат није метафора / само је љубав стилски цвет“, један је од рефрена љубавне поеме „Меланхолична тутњава“ и један од бројних у овој збирци. Код Крдуа је рефрен у функцији појачања емоционалног набоја целе песме, а често служи и за нијансирање значења.
Милутин Лујо Данојлић о књизи „Љубичасто мастило“
Шта је услов песничког савршенства? Песник је имун на пропадање и смрт зато што „у вечност – песма – твој лик однеће“, како је написао Шекспир. Не претерујем, Петру је близак Шекспиру. Јер је писао да је сама песма оно што смртно људско биће одбарује бесмртношћу: „Изгубљени животи враћају се у писмима“, писао је у песми „Живот путника“.
Другим речима, то Крду хвали моћ поезије да обезбеди и створи вечност. То он дели смртност од поезије, баш као Попа или Шекспир. То значи да вечност припада само песми и инскрипцији љубави која се у њој обавља.
Шта је истина поезије? Зар је то одредиво у поезији?
У поезији је присутно једино оно живо и сам живот.
Ненад Даковић
Структуром свог језика песник смешта човека, који није ратник, нити је национални пророк, у простор и време којем припада. Човек (песник, интелектуалац или обичан „мали човек“) посматра своју стварност и о њој размишља. У суштински говорном идиому песник преплиће различите језике и њиховом наративном и симболичком фрагментарношћу прецизно на нивоу дискурса одређује духовно стање у „ родној години / зараженој балканским вирусом“.
Језик свакодневнице (људски живот на разини егзистенцијалне свакидашњости) преплиће се са језиком политике (јер она на најбруталнији начин одређује живот појединца диригујући његовом свешћу, одређујући материјалне услове живота, и још горе одлучујући о животу и смрти појединца и група, као и њиховој моралној подобности, што за собом повлачи трагичне консеквенце).
Симболи из различитих култура (сакралних сфера) и свест о текстуалности писма (сфера модерних књижевних теорија) говоре о општем цивилизацијском досегу времена у којем живимо, али се затим показује тенденција културе да те досеге неутралише.
Дубравка Ђурић
